Štamparske tehnike

Visoka štampa

Kod visoke štampe štampajući elementi su izdignuti, tj. viši u odnosu na neštamapajuće, po čemu je ova štamparska tehnika i dobila ime.

Visoka štampa, kao najraniji oblik štampe, imala je svoje prednosti i nedostatke. Od prednosti treba navesti vrlo značajnu karakteristiku, posebno za štampanje teksta, a to je izuzetna oštrina slova, odnosno jak otisak. Stoga se visoka štampa, kao idealna za izradu teksta, i danas koristi u nekim zemljama u slučaju kada je potrebno ostvariti visok kvalitet slova (na primer u Nemačkoj za štampanje knjiga za decu).

Glavni nedostaci visoke štampe odnose se na lošu raspodelu pritiska štampanja kod upotrebe ravnih štamparskih formi i zaklopnih mašina, kao i na komplikovanu izradu cilindričnih formi za štamanje. Takođe treba istaći to da je olovo koje se koristilo za livenje slova bilo i ostalo
štetno po zdravlje zaposlenih u štamparijama. Iako pogodna za štampanje teksta, visoka štampa ne omogućava zadovoljavajući kvalitet otiska slika i rasterskih tonova.

Duboka štampa

Duboka štampa je pokazala viskok kvalitet otiska slika i rasterskih tonova. Međutim, izrada štamparske forme za duboku štampu je mnogo skupa i složena. Za duboku štampu zbog tehnike obojavanja štamparske forme, boje se odlikuju tečljivoošću i malim površinskim naponom. Sa druge strane, ove boje se sporije suše pa je za fazu učvršćivanja otiska na materijalu za štampu, potrebno dovesti dodatne količine energije u posebno izvedenim sušačima koji ulaze u sastav svake štamparske jedinice.

Ravna štampa

Ravna štampa primenjuje se najčešće u obliku ofset ili indirektne štampe, s obzirom na to da se boja sa forme ne prenosi direktno na podlogu, već se prethodno prenosi na valjak sa gumenom pokrivkom, pa sa njega na podlogu. Štampajući i neštampajući elementi se nalaze u istoj ravni, a međusobno se razlikuju po svojim fizičko-hemijskim karakteristikama (oliofilnost i oliofobnost), tj. sposobnošću da privlače ili odbijaju masne materije koje sadrži boja. Voda, odnosno sredstvo za vlaženje koje se prvo nanosi na formu, prekriva u tankom sloju oliofobne odnosno neštampajuće elemente, dok boja, koja se na formu nanosi posle vode, prekriva samo oliofilne, odnosno štampajuće elemente.

Propusna (sito) štampa

Za propusnu (sito) štampu se koristi forma od svile, najlona ili poliestera, koja se presvlači nepropusnim slojem. U fazi razvijanja forme štampajuće površine se dobijaju tako što se sa njih uklanja nepropusni sloj. Tokom štampe kroz štampajuće površine pomoću odgovarajućeg rakel noža protiskuje se boja u željenom sloju. Mašine za sitoštampu su relativno jeftine, a karakteriše ih i visok stepen automatizacije. Ova štamparska tehnika danas je veoma popularna, jer se pomoću nje nanosi najdeblji sloj boje od svih štamparskih tehnika. Stoga se sitoštampa danas može koristiti i za nanošenje lakova i slično. Glavne karakteristike sitoštampe su jeftina izrada štamparske forme i relativno mala brzina štampe.

Najsavremeniji oblik ove štampe - rotaciona sito štampa, još nije u masovnoj upotrebi u našoj zemlji zbog visoke cene izrade štamparske forme i specifične štamparske jedinice koja se sreće samo kod nekih štamparskih mašina za štampu uskih rolni.

Digitalna štampa

Digitalna štampa podrazumeva direktnu povezanost računara u kojem se obavlja digitalna priprema i štamparske mašine i obuhvata dve potkategorije. Jedna je statička digitalna štampa computer to press. Ovaj tip štampe praktično predstavlja klasičnu ravnu ofset štampu na mašinama kod kojih je osvetljivač za formu ctplate postavljen na cilindru forme, tako da se forma osvetljava i razvija na samoj štamparskoj mašini. Dalji tok štampe je isti kao i kod ofset štampe.

Druga podvrsta digitalne štampe je dinamička digitalna štampa computer to print, kod koje se štamparska forma stvara za svaki radni ciklus. Najčešće je ova štampa beskontaktna, odnosno kod nje pritisak nije osnova štamparskog procesa koja omogućava prenošenje boje sa forme na materijal za štampu. Ova tehnika štampe je bazirana ili na ink-jet postupku, ili pak na štampi sa suvim ili vlažnim tonerom pomoću elektrografije. Razdvajanje štampajućih i neštampajućih površina kod elektrofotografije zasniva se na naelektrisavanju i razelektrisavanju pojedinih elemenata. Tako su na primer neštampajuće površine i toner istog naelektrisanja pa se međusobno odbijaju, dok su štampajuće površine razelektrisane ili suprotno naelektrisane u odnosu na toner pa ga privlače. U ovoj tehnici štamparska forma realno ne postoji, ona je imaginarna, to jest nalazi se u memoriji računara i prenosi se direktno na podlogu za štampanje. Stoga boja ili toner koji se u ovoj tehnici koriste moraju biti naelektrisani, i tek nakon njihovog nanošenja slika postaje prvi put vidljiva...
Post prenet sa Wikipedije